REZULTATI KONKURSA: Ja sam drvo!

UNBOX Hab

24 aprila 2020

Nema komentara

REZULTATI KONKURSA: Ja sam drvo!

Juče je bio Svetski dan knjige, a pre njega je naša planeta Zemlja imala svoj dan.
Ali, njen dan nije bio samo tada.
Njen dan je uvek. (Kao što je dan knjige uvek.)

Zbog:
– svih događaja koje su u dužem vremenskom periodu zadesili kuglu na kojoj živimo (čemu smo i mi kao čovečanstvo doprineli),
– svesti o važnosti čuvanja prirode i saosećanja sa njom (jer je to izvor našeg fizičkog i psihičkog zdravlja),
– svesti da je priroda oduvek velika inspiracija umetnosti (jer je i ona sama umetnost),
naš književni klub je raspisao konkurs na temu “Ja sam drvo”.

Konkurs se odnosio na literarno, ali i likovno izražavanje i zatvoren je 20. aprila.

Sigurni smo da je žiri u sastavu Vladislava Vojnović i Stefan Tićmi uživao gledajući radove, ali da deo zadatka odrediti nagrađene i nije bio baš neko uživanje.

Toliko lepih prikaza drveta u pisanom, crtanom, slikanom i kolažnom obliku! Toliko mašte, snage, vedrine, svetova! I pre svega – hrabrosti da se to podeli sa drugima!

Svi učesnici su sjajno odgovorili na temu!

Zato je UNBOX Hab odlučio da mimo nagrada koje će biti uručene nakon vanrednog stanja, svim učesnicima uruči pohvalnice. I to ne obične pohvalnice! Svaka će pohvalnica biti praćena individualnim komentarom, prema tome, biće autentična!

Oni koji su poslali radove kao grupa, biće individualno i kolektivno pohvaljeni – hvala za primer dobrog timskog rada!

Posebno pohvaljujemo ovim putem i najmlađe učesnike – oni su nam naročito topili srca.

U toku narednog perioda, dok traje poziv na drugi konkurs književnog kluba, na našim i društvenim mrežama mentora književnog kluba moći ćete da pročitate odlomke radova i zaviriti u drvoleriju (drvo-galeriju).

Želimo vam puno inspiracije i da nikad ne odustajete od sebe i svojih talenata!

UNBOX Hab tim

NAGRAĐENI literarni radovi

MLAĐA kategorija:

  1. Tara Teodorović, Beli Potok
  2. Nikolina Đorđević, Prosek
  3. Aleksa Živković, Niš

STARIJA kategorija:
Nastasija Cvetanoski, Kraljevo

NAGRAĐENI likovni radovi

  1. Aleksandar Stanimirović, Sremska Mitrovica
  2. Velizar Gemović, Sremska Mitrovica
  3. Maša Mihajlović, Niš

NAGRAĐENI rad van kategorije

KOSTIM – Bravo za kreativnost!
Goran Demirović

1. MESTO – Tara Teodorović

Bila sam mlada, ali dovoljno zrela da bih se sećala svega. Doveli su me kući, taj prelep par, Miladin  i Dušanka. Smestili su me na najlepše mesto u dvorištu, blizu ulice, tako da kada porastem svaki, čak i slučajni prolaznik oseti opojan miris i zastene pred kućom.

Ja sam Lipa, drvo visokog rasta, a još većeg obima i zanosnog mirisa.
Evo kako je sve to bivalo na početku… Oni su živeli u trošnoj kućici, maloj, ali dovoljno velikoj za njihovu neizmernu ljubav, koju su svaki dan jedno drugom pružali. I tako su dani prolazili, dok sam ja rasla, a oni sve više starili. Nažalost, baka Dušanka je umrla, a deka Miladin nije želeo da ostane u toj kući gde ga je sve podsećalo na nju svakog trenutka. Bilo mu je jako teško, pa je odlučio da proda kuću. Kuća je kupljena od strane mladog para koji se doselio iz inostranstva sa dvoje dece školskog uzrasta. Na početku, nisu toliko obraćali pažnju na mene jer su bili preokupirani zamenom stare za novu i bolju kuću. Tada je počela gradnja i sve je nekako živnulo, buka, radnici, deca i njihovi graja… Bilo je lepo i sva ta zbivanja bila su završena za deset meseci.

I tad ponovo nastupam ja. Došao je jun, mnogo sam porasla, rascvetala se i moji opojni mirisi su se širili vazduhom. Ispod mene se rasipao široki hlad. Baš tada postala sam važna za svako jutro te porodice. Kafa, kolači, pa čak i doručak, bili su neizostavni deo svakog sunčanog dana. Na mojim vitkim, čvrstim granama postavljena je mala ljuljaška za decu, moju decu. Ona su uvek bila najsrećnija i najglasnija u kraju.

Prošle su godine, deca su rasla. Došla je još jedna jesen. Moje grane su ogolele i iako nisam baš lepo izgledala, nikada nisam bila tužna. Znala sam u svakom trenutku šta se u kući dešava i znala sam da je moja porodica dobro. Vreme je teklo, deca su porasla i jedno vreme nije nikog bilo u kući. Osećala sam se usamljeno, ali ubrzo jedno od moje dece se vratilo. Moja devojčica se udala. Nakon nekoliko godina dečja graja, za kojom sam toliko čeznula, opet je ispunila i dvorište i moje srce.
I danas okružuju me srećna deca i još srećnije i lepe uspomene.

*Ovo nije bilo kakva priča, ovo je priča mog drveta iz mog dvorišta, a ja sam samo htela da vam prenesem  ono što je ona meni šapnula  jednog  vedrog  junskog dana

2. MESTO – Nikolina Đorđević

Noćas sam usnila čudan san. U snu sam bila drvo.

Tamo daleko, negde na kraju livade na jednom brdašcetu, našla sam svoje mesto. Stablo mi je bilo slabašno, ukrašeno dugim  granama. U zemlju se pružao dubok, čvrst koren. On mi je pomagao da moje tanano stablo odoleva jakom vetru. Mnogo sam volela da sa visine posmatram okolinu. Mahala sam često svojim tananim granama. Kao najtalentovanija balerina plesala sam uz muziku vetra. Jednog popodneva dok sam malo dremala, osetih da su mi ruke ojačale i otežale. Cimnuh se iz sna i pogledah se. Na mojim granama su izrasle najlepše bašte cveća. Miris se širio svuda. Odjednom se korenje pretvori u noge. Ja krenuh po svetu. Ubrzo    sam mirisom privukla pčele, leptire, ptice… Svi su našli dom u mojim baštama. Ljudi su me presrećno pozdravljali dok sam koračala poljima. Oko mene se širio miris trave i cveća, zujanje pčelica, cvrkut najlepših ptica. Svi su mi govorili da sam puna života, dobrote, lepote. A ja sam bila srećna što sam bila dom mnogima. Ubrzo su me prozvali dobro drvo. Ljudi su voleli da u mojoj krošnji pronalaze hlad. Godinama sam hodala po svetu. Širila procvetale grane, grlila ptice u letu, mahala Suncu.

Ja bih hodala još mnogo godina da me tata nije probudio rekavši: “Ustaj dobra Nino!”. Zbunjena sedoh u krevet i rekoh tati da sam u snu bila dobro drvo.

3. MESTO – Aleksa Živković

Da sam drvo ja bih bio
Stablo jele ili bora.
Kiseonik svoj da širim
Od planina sve do mora.

Voleo bih da sam orah.
Veverice ja da hranim,
Od hladnoće i od mraza
Da ih čuvam, a i branim.

Voleo bih da sam trešnja
Pa da čujem dečju graju,
Ispod krošnje da ih gledam
Dok se smeju i igraju.

Da sam jabuka ili kruška
Plodom da ja decu hranim.
U gnezdu da se vrabac šuška,
A ja granom da ga branim.

Da sam drvo ja bih vikao,
Svake zime, svakog leta:
„Čuvjate me, jer ja sam pluća
Vašeg dvnog sveta!“

STARIJA kategorija – Nastasija Cvetanoski

Nisam biljka, ne nalazim se u šumi gde nema nikoga, nisam u parku, nisam ono drvo na kom je bila zakačena tvoja omiljena ljuljaška iz detinjstva. Nisam nigde, zapravo me nema, ali postojim. Postojim u tebi.

Moji koreni su tvoji geni, ono što si nasledio od mame i tate. Razvijam se sa tobom, rastem. Kada si srećan, cvetam, imam najlepšu krošnju. Njena lepota se vidi na tvom licu. Smeješ se. I ja se smejem. Zamisli kao da duva vetar a sa mene padne po koji list. To je tvoja šansa da utičeš, to je svaki razlog za osmeh koji nekom iz dana u dan pružaš. Ponavljam ti, ja sam drvo. Nisam ono pravo, kao u dečijim bukvarima ili ono koje ti zaklanja sunce. Ima me samo kada želiš. Kada o meni i o životu razmišljaš na neki drugačiji način, izvan uobičajenih granica. Ono si što daješ. Ja tebi dajem sve, sve što zamišljaš. Dajem ti mogućnost da svaki tvoj dečiji san postane moj najsočniji plod. Ja sam vera. Pružam ti priliku da nekog voliš kao što ja volim sve ptice koje mi sleću na grane. Ja sam ljubav. Budi nečiji čuvar kao što sam ja za sve veverice. Zagrli nekog kao što moje grane grle sva ptičja gnezda i kućice. Ja sam dom. Pomažem ti da budeš bolji. Ja sam prijatelj. Moje krošnje su u oblacima. Nemam svojih granica. Napredujem, cvetam, bolji sam. Sve to kada sarađuješ sa mnom, kada se trudiš. Ni ti nemaš granica, jer ja ih pomeram dokle god ti želiš. Ja sam volja u tebi. Ja sam drvo života, ja sam život. Pazim na tebe, da ne postaneš nešto što ne treba da budeš, da ne kreneš pogrešnim putevima i da ne budeš vođen lošim smernicama i putokazima. Od dobra se bolje ne traži; zato nemoj ići od mene.

Da bi shvatio kakvo sam ja to drvo, moraš da se osvrneš i na druge. Moraš da čuvaš ono što voliš, da brineš o onome što ti daje život. I o majci, i o prirodi, i o meni. Čuvaj me. Čuvaj ono dobro u sebi. Jer samo sa mnom, samo tako ćeš znati da živiš. Verovaćeš, volećeš, pomagaćeš i ono najbitnije, uspećeš.

Osvrni se na svet oko sebe. Budi i ti drvo za svoju prirodu, kao što sam ja za tebe. Budi ono dobro za nju, pazi je. Ne daj joj da postane loša, da poružni, da uvene. I ona je živa, kao i ti. Ne pričate istim jezikom, ali razume tvoja dela. Na kraju krajeva, ona te je i stvorila. Duguješ joj barem toliko. Ne uništavaj, stvaraj. Ne ruši, gradi. Ne zanemaruj, brini. Ne napuštaj, ostani. Budi ono dobro u mnoštvu zla, pravi u gomili pogrešnih.

Ja sam drvo koje svi imaju u sebi; sastojim se iz onoga što je za nekoga vredno. Čini me sva ona suština, svrha. Trudi se da me nikada ne izgubiš, da ne zaboraviš na mene. Živi, kao što ja živim u tebi, u svakome od vas.

1. MESTO - Aleksandar Stanimirović

2. MESTO - Velizar Gemović

3. MESTO - Maša Mihajlović

KOSTIM - Goran Demirović