Kako da „flexuješ“ na FLEX-u?

Bilo da si ljubitelj ili hejter američkih filmova i serija, ono što je sigurno jeste da si barem nekada poželeo/poželela da odeš u Ameriku i makar i na dan prošetaš njenim modernim ulicama, probaš hranu iz fast-food-ova ili samo ćaskaš sa ljudima različitih nacionalnosti i sve to naravno bez prisustva roditelja koji bi ti samo zvocali nad glavom. Međutim, kako da odeš do tamo kad smeštaj i prevoz nisu nimalo pristupačni, kada treba da obiđeš pola sveta, izgubiš dosta vremena na sakupljanje potrebne dokumentacije i uz sve to dobiješ saglasnost i podršku roditelja? U stvari, veoma jednostavno- prijaviš se na FLEX razmenu!

FLEX razmena je program koji je plaćen i podržan od strane Američke ambasade i koji srednjoškolcima širom sveta nudi mogućnost da godinu dana provedu u nekom američkom gradu uz stipendiju. Svaki od učesnika dobija finansijsku podršku (sve troškove pokriva Američka vlada, koja učesnicima obezbeđuje i mesečni džeparac), ali i svoju host-porodicu kod koje će boraviti tokom razmene. Kako izgleda program iz „prve ruke“, kako se za njega prijaviti, šta se sve kroz njega može naučiti i još mnogo toga sa Unbox timom podelila je alumnistkinja FLEX programa Katarina Tomašević!

Katarina je 21-godišnja Nišlijka koja studira na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i koja je treću godinu srednje škole provela u američkom gradu Bolderu.
„Za razmenu sam čula od profesorke engleskog, možda dan-dva pre prvog kruga polaganja i prijavila sam se“, rekla je i dodala da se već jednom prijavljivala za FLEX, ali je njeni roditelji nisu pustili da ide, pa je zbog toga bila baš obeshrabrena. Međutim, godinu dana kasnije, igrom slučaja ju je drugarica pitala da odu zajedno i prijave se, još će im i časovi biti opravdani, pa zašto da ne?!

Prijavljivanje i testiranje se vršilo u Gimnaziji „9. maj“ i čitav taj proces nadgledan je od strane Stejt departmana ili Američkog Saveta.
„Odeš tamo, doneseš svoju sliku, đačku knjižicu ili pasoš i prijaviš se – popuniš neku knjižicu sa kojom možeš da polažeš“. Međutim, zbog situacije s korona virusom, proces se malo promenio, te se sada prijavljivanje i sam taj prvi krug polažu onlajn. Prijava je otvorena otprilike od septembra do sredine oktobra i sastoji se od pisanja opštih informacija, par sastava na određene teme, kao i slanja lične fotografije. Jesi li prošao/prošla u polufinale ili ne, saznaješ par dana kasnije.

Ukoliko prođeš u polufinale, očekuje te mnogo mučniji deo, koji se sastoji od popunjavanja još jedne prijave (samo mnogo duže), pisanja sastava o sebi, onome što voliš, lekarskih izveštaja koji uključuju razna testiranja (od zubara, preko očnog lekara, pa sve do testova za tuberkulozu i dijabetes). Takođe, očekuje te i intervju s metorima, gde u jednom učestvuješ s još par drugih učesnika, dok si u drugom sam. Kada završiš i taj poslednji krug, čekaš rezultate (Katarina ih je čekala 4 meseca) u kojima ti javljaju da li si prošo/prošla kao finalista, polufinalista ili uopšte nisi. Ukoliko si finalista, onda si direktno primljen/primljena, dok oni sa statusom polufinaliste služe kao „rezerva“ ako se neko od finalista predomisli. 

Nakon što su joj javili da je postala zvanična učesnica FLEX programa, Katarina je bila u nedoumici šta da radi, jer nakon što saopštiš da li prihvataš da ideš ili ne, ne možeš da promeniš odluku u poslednji čas, pošto ćeš organizatore finansijski oštetiti, što joj je stvaralo dodatni pritisak, međutim, njeni roditelji, koji joj do pre godinu dana nisu davali da ide, su sada sasvim promenili svoja razmišljanja.
„Ja sam razmišljala da li treba da idem, a moji roditelji su rekli: „Bože, pa ti nisi normalna! Pa naravno da ćeš pristati, naravno da ćeš ići!“ I tako se Katarina na kraju odlučila da napravi jedan ogroman korak u svom životu.

Nakon što je potvrdila svoj status finaliste, ljudi iz Američkog Saveta su joj prosledili uputstva po kojima je ona otišla na sajt Američke ambasade, popunila prijavu i nakon toga dobila termin da uživo ode u ambasadu gde se održava još jedan intervju u kom organizatori skreću pažnju učesnicima na ponašanje tokom programa, posle čega sledi orijentacija tokom koje te pripremaju za sve ono što te u Americi čeka.
„Za svaku generaciju organizuju orijentaciju da te pripreme za odlazak, suoče sa nekim svakodnevnim situacijama iz škole, porodice… Rade radionice, pomažu ti da se prilagodiš na različite kulture, različite svakodnevne aktivnosti…“. 

Kada sve to prođe, Američki Savet šalje putem mejla informacije gde ćeš biti smešten, u kojoj državi, kom gradu i u kojoj porodici. Nemoj da se zabrineš ukoliko ne saznaš među prvima gde ćeš boraviti, zato što je Katarina tu informaciju dobila tek tri nedelje pred polazak, nakon čega je stupila u kontakt sa svojim domaćinima, koji nisu smeli da je kontaktiraju sve dok nisu dobili dozvolu. 

Što se tiče finansija, svakog meseca učesnici dobijaju po 125 dolara, međutim, bez obzira na to, savetuje im se da pre odlaska otvore svoj bankovni račun.
„Ja sam za svaki slučaj, što inače i preporučuju, otvorila račun u banci ovde kod nas, uzela karticu koju mogu da koristim u inostranstvu“, rekla je i dodala da zvanično po pravilima programa učesnici tokom boravka ne smeju da rade, ali mogu da obavljaju neke sitnije poslove poput čuvanja dece ili košenja trave, ukoliko smatraju da im tih 125 dolara neće biti dovoljno.

Katarina nije imala nikakva posebna očekivanja od Amerike i same razmene, što joj nimalo nije uticalo na prvi utisak. Naime, tamo je doputovala na dan svog sedamnaestog rođendana, te ju je host-porodica, na njeno ogromno iznenađenje, kući dočekala s tortom i poklonima, što je svakako doprinelo tome da taj prvi utisak bude i više nego pozitivan. Kako i sama kaže, bolju porodicu nisu mogli da joj nađu, međutim, iako je ona imala tu sreću, par drugih učesnika je imalo problem sa svojim domaćinima, ali ni to nije smak sveta.

„Uvek postoji mogućnost da se promeni porodica. Svako ima svoju organizaciju koja je zadužena za smeštaj i ukoliko se desi neki problem s porodicom, onda se piše toj organizaciji“, a oko pisanja zahteva za promenu porodice pomaže ti lokalni kordinator. Naime, svaki učesnik ima svog lokalnog kordinatora koji živi u blizini i koji je tu ukoliko dođe do nekih problema, bilo u vezi s porodicom ili na primer zdravstvenim osiguranjem. Takođe, tokom tvog boravka tamo, on je zadužen da prati tvoj napredak, ali i kako se snalaziš. 

Sam boravak u Americi, promenio je Katarininu rutinu. Budila se ujutru oko pola 6-6, išla u školu od sedam do tri popodne, imala pauzu za ručak od sat vremena koju bi iskoristila da ode u neki obližnji fast food s društvom, nakon čega je imala treninge, te se kući vraćala uveće oko 6-7, kada je i večerala zajedno sa svojom host-porodicom. 

Ono što je interesantno jeste da je njena škola imala čak četiri semestra, te je ona nove predmete dobijala na dva- dva i po meseca i to tako što bi otišla na razgovor kod svog pedagoga, kako bi zajednički pronašli predmete koji bi je interesovali. Takođe, što se tiče treninga, zanimljivo je to što postoje različiti sportovi, a jedan od njih kojim se Katarina bavila bio je igranje frizbija, što je kod njih sport na nekom višem nivou, dok je kod nas to samo hobi.

Upravo taj sport joj je bio jedan od najvećih hajlajtova boravka tamo, zato što je u njega ušla neznajući maltene ništa o tome kako funkcioniše, da bi na kraju uspela da sa svojim timom osvoji državno prvenstvo i postane jedna od sedam najboljih igračica u Koloradu. Tada je bila najponosnija na sebe jer je naučila mnogo toga novog od devojaka iz svog tima i to ne samo u vezi sa sportom, već i o timskom duhu. 

Međutim, kako postoje dobra tako uvek ima i onih manje dobrih iskustava, međutim, Katarina na njih nije gledala kao na nešto što je traumatično, već naprotiv, kao na nešto vredno i poučno.
„Svako iskustvo je vredno, bilo pozitivno ili negativno. Ti učiš iz svakog iskustva. Ja nisam toliki optimista, ali stvarno verujem da je sve vredno, da l’ bilo negativno ili pozitivno“. 

Još jedna vrlo važna stvar koju je naučila tokom razmene jeste koliko je važno da isprobavaš nove stvari i koliko god to bilo čudno, nesvakidašnje i nešto na šta nisi naviknut, jako je bitno samo da probaš makar ti se i nesvidelo. Takođe, naučila je i da više ceni i poštuje tuđa mišljenja i da umesto da nekog osuđuje, pokuša da ga razume. Osim toga, poboljšali su joj se i odnosi s ljudima i sve to zahvaljujući kritici koju joj je uputila njena host-majka:
„Kad pričaš s ljudima ti ne možeš samo da klimaš glavom ili samo pričaš o svojim iskustvima, nego taj razgovor stvarno mora da bude razgovor. Moraš da slušaš drugu osobu i čuješ šta ona ima da ti kaže“. Iako joj je na početku ova kritika zasmetala, Katarina je vremenom uvidela koliko je bila dobronamerna i nakon što ju je poslušala uspela je da poboljšala kvalitet odnosa.

Nažalost, sve što je lepo kratko traje, te se tako i njen boravak tamo brzo završio. Kako je podelila s nama, bilo joj je jako teško da prihvati povratak, jer se u Americi odlično uklopila, te je čak imala i zdravstvenih problema prouzrokovanih stresom zbog povratka, međutim, sve to je uspela da prebrodi uz pomoć svoje porodice i razredne. 

Osim toga, kako bi pripremili svoje učesnike za vraćanje kući, Američki Savet organizuje još jednu orijentaciju.
„Kad se vratiš s programa oni organizuju još jednu orijentaciju da te prodrmaju i osveste da se ti sad vraćaš u svoju prirodnu sredinu i da moraš da se izvadiš iz onog takozvanog obrnutog kulturnog šoka“.

S obzirom da je prošla kroz čitav program, Katarina je s nama podelila nekoliko korisnih saveta:
„Nemojte biti mangupi, poštujte pravila procesa prijave i procesa testiranja. Pakujte se lagano, kupićete sve što vam fali, verujte mi! Probajte sve što vam padne na pamet što nema kući, znači hranu, odeću, aktivnosti…“. Jedna od obaveza svakog učesnika jeste i da negde volontira minimum 30h tokom boravka, te je Katarina istakla i koliko je važno volontiranje bilo u skloništu za životninje, biblioteci ili u skladištu hrane. 

Ukoliko ti sve ovo zvuči kul, ali i dalje sumnjaš u sebe i svoje poznavanje engleskog, Katarina ima nešto da ti poruči:
„Koliko god sumnjaš u svoj jezik, prijavi se. Ništa ne može da te košta. Prijavi se, prođi, pa šta bude“. Takođe je rekla da je i mnogo njih odustajalo upravo iz straha da ne znaju dovoljno engleski, iako je važan deo razmene upravo i samo usavršavanje jezika. Osim toga, iako možda misliš da će ljudi da ti se smeju, to nije slučaj.
„Ljudima koji tamo žive je simpatično kad vide nekog stranca koji ne priča toliko i niko nije u fazonu da te zeza, nego si ti sad učenik na razmeni i svi hoće da se druže sa tobom“. Sada više nemaš izgovora zašto da se ne prijaviš, zato čim počnu prijave, idi i prijavi se, jer kao što Katarina kaže- nemaš šta da izgubiš!

S obzirom da smo jul mesec odlučili da posvetimo isključivo razmenama, uskoro te očekuju novi tekstovi o istim, zato nas redovno prati kako ih ni u kom slučaju ne bi propustio/propustila!   

Do tada samo FLEX😎