Neverovatan uspeh srpskih osnovaca u Šangaju | Intervju sa Đurom

U decembru prošle godine, tim Ogledne osnovne škole „Vladislav Ribnikar” iz Beograda, osvojio je posebnu Nagradu za najbolji nastup (Best Performance Award), na Svetskom takmičenju u edukativnoj robotici (WER) u Šangaju.

Učenici sedmog razreda Marko Kolundžija, Igor Stamenković i Ivan Antoković su, u pratnji svog mentora Đure Pađana, bili deo ovog velikog takmičenja u kojem je učestvovalo preko petnaest hiljada učenika iz čak 50 zemalja.

O tome kako je teklo takmičenje, kao i o utiscima tokom puta u daleki Šangaj, kako je čitav projekat uopšte realizovan, ali i o mnogo čemu još, imali smo priliku da razgovaramo sa osobom koja je ogromnim delom zaslužna za ovaj uspeh, a to je mentor srpskog tima, Đura Pađan.

Vi ste profesor informatike koji ujedno drži i sekciju robotike. Kako ste se odlučili i uspeli da pokrenete nešto tako ozbiljno?

Robotikom se bavim od kad znam za sebe. Napravio sam svog prvog robota pre nego što sam krenuo u školu. Programiranjem sam takođe počeo vrlo rano da se bavim. Programirao sam u Basic-u u vreme kada je digitron smatran poslednjom rečju tehnologije u oblasti elektronike. Radio sam na kompjuteru Commodore 64. Na sekciji za programiranje koja se odvijala subotom u centru „Božidar Adžija”, u Zemunu, proširio sam svoja znanja iz programiranja. Tu sam upoznao drugare koje je interesovala ista stvar. Sa njima sam razmenjivao poruke preko modema. Kasnije sam počeo da studiram automatsko upravljanje koje mi je bilo blisko, jer sam letnje raspuste provodio čitajući stručne knjige iz tatine biblioteke na tu temu. S obzirom da je robotika ispunjavala ceo moj život pre nego što sam počeo da radim, od samog početka svog rada sam težio da je primenim u učionici, što traje još od 2001. godine. U početku sam sa đacima pravio automate za takmičenja, što su u stvari bili roboti. Svaki uređaj koji radi autonomno bez učešća čoveka, smatra se robotom. Uvođenje robotike za mene je bilo nešto sasvim prirodno, a za đake veoma prihvatljivo iz sledećih razloga:

Robotika pruža mogućnost primene međupredmetne korelacije, što vidimo na sledećim primerima:

  1. Rad robota se zasniva na mikrokontroleru koji rešava matematičke i logičke funkcije.
  2. Nemoguće je baviti se robotikom, a da ne znate principe prostih mašina i elemenata za prenos snage i kretanja, dakle u pitanju je fizika.
  3. Vezu sa biologijom smo ostvarili tako što smo napravili automatski odgajivač biljaka, koji  brine o tome da li je zemljište dovoljno vlažno i da biljka ima toplo i hladno svetlo da bi mogla da vrši fotosintezu, jer smo pošli od pretpostavke da se ona nalazi u mračnoj prostoriji.

Robotika angažuje više stepene razumevanja po Blumovoj taksonomiji koje nastavnik na ovaj način može veoma lako i spontano da realizuje.

Robotika omogućava uvođenje projektne nastave

S obzirom da robot kojeg učenik pravi ili radi ili ne radi, učenik dobija nagradu (sistem nagrađivanja koji se spontano dešava) u vidu uređaja koji radi kada uspe da ga isprogramira na pravi način. Učenik je nagrađen što ga motiviše da radi dalje i da na tom uspehu kalemi sledeće uspehe. Kada robot radi, dešava se erupcija oduševljenja.

Trenutak značajnog preoketa se desio kada smo od fondacije B92 „Bitka za znanje” dobili 5 mBot robota i 2 Abilix robota. Oni su organizovali takmičenja čime čime smo uključili veći broj đaka. Oni su motivisani jer vole da se uporede sa vršnjacima i vole da pobeđuju.

OŠ Vladislav Ribnikar je ogledna škola. U čemu se to prepoznaje njena jedinstvenost?

Oglednost osnovne škole „Vladislav Ribnikar” se prepoznaje po tome što su nastavnici slobodni da istražuju i primenjuju nove pristupe u radu sa učenicima, da iskaču iz šablona. Inovativnost je dobrodošla i rado prihvaćena od strane menadžmenta škole. Konkretno u mom delokrugu, svaka inovacija koju sam uveo u nastavu naišla je na odobravanje. To se konkretno odnosi na nastavu informatike i na način njene realizacije, na sekciju robotike za koju težimo da postane obavezni izborni predmet, kao i na bilingvalnu nastavu — nastavu u kojoj se predmet tehničko i informatičko obrazovanje izvodi na francuskom jeziku. Sve ovo predstavlja provereno dobar model koji stavljamo na raspolaganje ostalim školama da ga uspešno koriste.

Kako je izgledao robot kojeg je Vaš tim dizajnirao, i koji vam je doneo nagradu? Da li je bilo poteškoća u njegovoj izradi?

Robot kojeg su dizajnirali učenici koristio je servo motore, koji su imali u sebi reduktore. Imao je pametnu kocku koja je bazirana na androidu. Pored toga, dva velika točka kako bi prelazio duži put za isti broj obrtaja osovine motora. Moderno je dizajniran. Imao je i alate i mehanizme koje je nosio i pomoću kojih je rešavao zadatke. Neki zadaci su se rešavali tako što robot nešto povuče, gurne ili zarotira. Bilo je i zadataka gde su učenici napravili alate koji su koristili nekoliko prostih mašina istovremeno: strmu ravan i polugu.

Kako su se Marko, Ivan i Igor odlučili da se okušaju u svetu robotike? Da li ste i mogli da zamislite da ćete stići čak do jednog takvog takmičenja?

Marko, Ivan i Igor su odlučili da se okušaju u svetu robotike tako što su prvo pohađali časove informatike. Kroz to su stekli osnovna neophodna znanja da bi uplovili u svet robotike. Marko se već na prvom času istakao po radoznalosti. Pitao sam ga da li želi da se priključi sekciji robotike, a on je to oberučke prihvatio.

Kasnije su se Marku priključili Ivan i Igor, kao i Luka Babić koji je pohađao sve časove priprema, ali zbog ograničenja da samo tri učenika mogu da putuju na prvenstvo nije pošao sa nama. Njegov doprinos je značajan i njihova pobeda nosi zajedničke zasluge.

Marko je pre godinu dana u intervjuu za ‘Politiku’ rekao da su mu idoli učenici Politehnike i da se nada da ćemo uskoro dostići taj nivo, a to se zaista i desilo.

Pretpostavljam da je bila jedna doza treme među dečacima tamo, ali su se snašli i više nego dobro. Da li nam možete reći, kakvi su njihovi utisci sada kada je ipak prošlo neko vreme od celog događaja? Kako se Vi osećate povodom svega, kao njihov nastavnik prvenstveno?

Sada kada su se emocije slegle učenici izražavaju veliko zadovoljstvo s obzirom da njihov uspeh i angažovanje nisu prošli neopaženo. Motivisani su da nastave dalje da rade. Kao nastavnik osećam se veoma ponosno na svoje đake. Ono u šta sam verovao se pokazalo kao pravi izbor u radu sa učenicima. Potvrda da sam na pravom putu stizala  je od zadovoljnih đaka svih ovih godina, a sada je i šira javnost upoznata sa time.

Nastavnici i roboti imaju nešto zajedničko. Kao i robot, kome su neophodne povratne informacije da bi unapredio svoj rad, tako i nastavnik dobija iste od svojih učenika i na taj način usavršava svoj rad.

Da li biste nam ukratko opisali šta Vas je najviše fasciniralo na celom putu? Ipak je Kina jedan sasvim drugi svet.

Presedali smo u Dohi, gde smo imali višesatnu pauzu. Išli smo u obilazak grada i videli neverovatne solitere. Doha je grad koji odiše luksuzom. Takođe, aerodrom je jedan od najlepših na svetu. Poseduje Quiet room  gde putnici mogu ne samo da sednu nego i da se ispruže i da malo odmore oči. Veoma nam se svidelo što sve odiše simbolima religioznosti.

Kina je veoma zanimljiva zemlja i ljudi su predusretljivi. Obradovaćete ih ako znate neku reč na kineskom. Takmičenje je bilo veoma dobro organizovano. Ljudi koji su bili zaduženi za nas odlično su odradili svoj deo posla. Iznenadilo nas je koliko je ovo takmičenje veliko po broju učesnika i sveobuhvatno po broju kategorija u kojima su se učesnici takmičili. Postoje tri kategorije: mlađi juniori, stariji juniori i seniori. Privuklo nam je pažnju takmičenje dronova, gde je potrebno daljinski upravljati dronom i provesti ga kroz 3D lavirint.

Šangaj je ogroman grad. Ima 30-tak miliona stanovnika sa obodom grada. Kolovozne trake imaju po 6 saobraćajnih traka. Saobraćaj je uprkos tome veoma gust. Pored svega toga, na nas su ipak soliteri ostavili najveći utisak.

Koliko su dugo trajale pripreme da biste izašli na jedno ovakvo takmičenje?

Imam običaj da kažem da su pripreme trajale od trenutka kada sam počeo da im predajem, a to znači 2 i po godine. Celokupno znanje koje su stekli na časovima informatike i tehnike primenili su u robotici.

Nauka i tehnologija zaista napreduju ogromnom brzinom. Imate li u planu neke nove projekte i takmičenja?

Tehnologija napreduje veoma brzo, ali je važno shvatiti da principi na kojima se ta tehnologija zasniva, iako se njen pojavni oblik menja, ostaju isti. U pitanju su binarni brojevi i Bulova algebra.

Džordž Bul je osmislio svoju algebru, ali je tada ona bila shvaćena kao čisto teorijsko delo. Niko od njegovih savremenika nije ni mogao da pretpostavi da će se današnja informaciona era zasnivati na Bulovoj algebri binarnih brojeva. Kao i većina ljudi koji su išli ispred svog vremena bio je neshvaćen. Ni sam Džordž  Bul nije mogao da pretpostavi kakvu revoluciju će njegov rad u oblasti logike i aritmetike binarnih brojeva doneti tehnici i tehnologiji i samom čovečanstvu.

Važno je da učenici shvate te principe i onda će im svaka nova tehnologija biti bliska. Na taj način će se transfer znanja lakše ostvariti ka novoj tehnologiji.

Sledeće takmičenje koje nas očekuje je takmičenje iz Lego robotike koje se održava 2. februara 2019. godine koje organizuje udruženje Edulab. Kao i takmičenje iz mbota koje organizuje ‘Bitka za znanje’ Fond B92. Takođe ova fondacija organizuje kvalifikacije za sledeće Svetsko prvenstvo WER 2019. koje će se održati u aprilu.

Koliko je ova nagrada uticala na ostale učenike OŠ „Vladislav Ribnikar”? Mislite li da će ih ovo ohrabriti da se uključe u sekciju i prikažu svoje talente?

Nastavnici su nas zajedno sa đacima po povratku srdačno pozdravili i čestitali na ostvarenom uspehu. Učenici nisu krili oduševljenje kao ni zainteresovanost da se priključe radu ove sekcije. Upravo to je i poenta, da se ceo projekat učini masovnijim. Istakao bih da su učenici četvrtog razredai dali podršku svojim drugarima, tako što su napravili makete i modele robota pred kvalifikacije za svetsko prvenstvo WER 2018. koje se održalo u našoj školi.

Da li Marko, Ivan i Igor imaju već neke planove za budućnost? Da li im je ovo pomoglo da se pronađu?

Marko i Ivan imaju planove da, kako to oni kažu, ostanu u IT sektoru i da se bave programiranjem. Igor se ozbiljno bavi sviranjem klavira dok Luka želi da bude arhitekta, ali kako oni sami kažu, znanje koje su stekli na robotici pomoći će im u radu bez obzira na zanimanje za koje se opredele. Luka ističe da su zgrade koje se danas grade pametne i da će mu znanje robotike pomoći u automatizaciji procesa zgrada u budućnosti. Igor tvrdi da je znanje robotike primenljivo i u muzici, jer komponovanje može da se ostvari i u programskom kodu.

Ovim putem im, takođe, želimo i puno uspeha i sreće u svim narednim projektima i takmičenjima u kojima budu učestvovali.

Fotografije: Bitka za znanje

Kako ti čini tekst?
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0
+1
0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *