U lavirintu socijalnih nejednakosti

Socijalne nejednakosti u Srbiji posledica su brojnih promena, transformacija, kriza i konflikata. Srbija je društvo sa mnogim karakteristikama društva koje je prošlo sve navedene promene. Kao postkonfliktno društvo, Srbija je i društvo socijalnih nejednakosti, sa visokom stopom siromaštva, sa velikim procentom stanovništva bez završenog osnovnog obrazovanja,  kao i nižim obuhvatom visokim obrazovanjem. 

Ako je obrazovanje najorganizovaniji prenosilac sistema znanja, poželjnih vrednosti i kulture jednog društva, onda je posledica krize društva oštro raslojavanje stanovništva uz široko otvaranje prostora za ispoljavanje svih otvorenih i skrivenih vidova krize škole. 

Škola, kao društvo u malom, realizuje sopstvene ciljeve kroz organizovan i umnogome kontrolisan proces obrazovanja i vaspitanja. Ne postoji društveni dogovor oko osnovnih društvenih ciljeva, obrazovanje je samo deklarativno društveni prioritet jer se ne povećavaju značajno izdvajanja za poboljšanje statusa ni obrazovnih ustanova ni obrazovne tehnologije ni zaposlenih u obrazovanju. To dodatno stvara uslove za snižavanje standarda u obrazovanju i društvu i za pogoršanje društvenog statusa nastavnika, a u svemu tome ispaštaju i učenici.

Koliko je važno odakle dolazimo?

Teorijski gledano, u društvu u kome živimo svako od nas može da se izbori za bilo koji društveni položaj. Ipak, socijalno poreklo i dalje je jedan od presudnih faktora za razvoj osobe tokom života, posebno kada su u pitanju deca.

Deca iz siromašnijih porodica ili oni manje društveno privilegovani postižu lošije rezultate u školi i kod njih je prisutna veća stopa napuštanja školovanja, što dokazuje da uspeti u životu ne zavisi samo od toga koliko se trudimo već i od toga da li smo rođeni pod „srećnom zvezdom“. 

Deca rođena u siromaštvu ili marginalizovanim grupama neće moći ravnopravno da se takmiče sa vršnjacima koji potiču iz bogatih porodica, koji pohađaju dobre škole ili koji prosto žive u razvijenoj zemlji.

Na osnovu UNICEF procena za 2013. godinu, oko 59 miliona dečaka i devojčica još uvek ne ostvaruju svoje pravo na osnovnoškolsko obrazovanje. Ta deca se nalaze na margini edukativnog sistema, gde nemaju pristup učenju kao osnovnom sredstvu za intelektualni i socijalni razvoj.

Sa druge strane, deca iz porodica boljeg socijalnog položaja imaju drugačije prioritete. Njihovi roditelji ulažu u njih, troše više novca na njihovo školovanje, u mogućnosti su da se bave sportom ili upišu školu jezika. Zato školovanje startuju sa daleko većim kulturno-obrazovnim kapitalom i u prednosti su.

Kako izjednačiti šanse?

Naravno tako što će se omogućiti jednak pristup za sve – to je ono što pomislimo na prvu. Međutim, da li je tako nešto zapravo ostvarivo? Koliko realno sva deca imaju jednake pravo na obrazovanje? Tu temu prošle nedelje pokrenuo je Milan Petrović, programski direktor organizacije Nuači me, a Unbox tim za vas priprema nastavak teksta i odgovor na pitanje: Da li u lavirintu socijalnih nejednakosti postoji izlaz?

Do tada, čitamo se!