Kako sam se aktivirala u Americi

„Osamnaestogodišnja devojka iz Kuršumlije. Mladi aktivista i volonter, osnivač “Exito tima”, dugogodišnji plesač i glumac. Veoma ambiciozna, neumorna i energična devojka. Puna entuzijazma za ostvarenje svojih ciljeva i otkrivanje novih talenata. Željna novih avantura. Student na razmeni u SAD-u. 

Ja sam Iva Miletić i ispričaću Vam svoju priču. 

Tokom odrastanja sam se trudila da se što više aktiviram u zajednici, motivišem mlade i volontiram. Jako rano sam prepoznala značaj aktivizma i počela sam da više pričam o tome i da podstičem mlade da se njime bave, jer je broj mogućnosti koji im se nudi kroz aktivizam i volontiranje ogroman. Svaki dan je nova avantura, svaki događaj i akcija su nova iskustva i novi prijatelji. Svaki novi volonter je korak bliže našoj zajedničkoj svetlijoj budućnosti. Kroz svoju aktivističku priču, došla sam do FLEX programa razmene, koji mi je omogućio da živim svoje snove i otputujem u Ameriku. 

Kao devojka iz malog grada na jugu Srbije, biti odabran za studenta koji će otići na jednogodišnje iskustvo u SAD-u je bilo neočekivano. 

Slobodno mogu reći da, koliko god sam bila uzbuđena i srećna, toliko sam bila i uplašena. Nisam ni slutila šta će me sve dočekati tamo i da nije sve kao na filmu. Međutim, ja ću Vam ispričati onaj deo koji je veoma sličan životu koji je predstavljen u filmovima, jer na kraju, svi pamtimo samo lepe stvari. 

Očekivala sam mnogo od ovog iskustva. Očekivala sam puno novih ljudi, puno izlazaka i uspomena… Mogu slobodno reći da nisam bila razočarana zbog svojih visokih očekivanja. Imala sam tu sreću da sam sebi ovde stvorila život koji sam zamišljala dok sam bila mlađa. 

Kada sam krenula da pohađam školu u Portlandu, nikada nisam ni pomislila da ću se tako brzo uklopiti u zajednicu. Ljudi su me dočekali vrlo prijatno, prihvatili su me iako me nisu znali duže od par dana. To me je osnažilo i dalo vetar u leđa. 

I pre samog početka školske godine, kao svaka devojka koja je ikada gledala teenage filmove, želela sam da se oprobam u cheerleading-u. Kada zamišljamo srednjoškolce u Americi, zamišljamo da dečaci igraju američki fudbal dok su devojke cheerleadersice tj. navijačice. Želela sam da proživim taj filmski momenat. I jesam. Imala sam tu sreću da su moj tim i treneri bili jako prijatni i pomogli mi da prevaziđem sve prepreke, iako se nikad ranije nisam oprobala u tom sportu. Istina je da samo nečije prisustvo i osećanje podrške mogu doprineti samostalnom razvoju. Iz mog iskustva to je bio jedan od razloga zašto sam do samog kraja druge sezone ostala u timu. Jedna od omiljenih uspomena mi je poslednja utakmica na kojoj smo navijale i kada smo mi seniori, kao učenici kojima je to poslednja utakmica u srednjoškolskoj karijeri, dobili priliku da „letimo“, odnosno budemo u vazduhu, iako naša pozicija ranije nije bila letač. 

Uživala sam u svakoj utakmici na kojoj sam bila, svakom takmičenju i treningu. Iz ovog poglavlja pamtim samo lepe uspomene i drage ljude. 

Pre samog početka školske godine posetila sam audiciju za predstavu koja će biti prikazivana u školi. Zbog svog pređašnjeg iskustva sa plesom, dobila sam ulogu zle cheerleadersice i baš ta uloga mi je otvorila vrata ka novim prijateljstvima, novim uspomenama i izazovima. Predstava je nosila jako tešku poruku i bojala sam se da neću dovoljno dobro izneti svoju ulogu i preneti poruku koju publika treba da razume. 

Uložila sam puno vremena i suza u tu predstavu i moram priznati da sam na samom kraju bila jako ponosna na sebe. Moja sledeća uloga bila je u mjuziklu “Guys and Dolls” koji je jako dugačak, ali jedan od najpopularnijih mjuzikl ikada. Moja uloga se i ovog puta bazirala na plesu. Uživala sam u celom procesu nastajanja ovog mjuzikla sa više od 70 ljudi koji su učestvovali zajedno sa mnom. Vrlo je teško rečima opisati koliko je bilo magično tokom izvođenja. Poseban utisak na mene ostavio je poslednji aplauz koji smo kao grupa dobili na toj pozornici, koja nam je bila drugi dom tokom proteklih par meseci. Veliki broj glumaca ovde je 4. godina srednje škole, te je njima, kao i meni, ovo bio poslednji put na pozornici. Mnogo suza je ostalo tamo uz zvuk aplauza. 

Trenutno istražujem koji je moj sledeći cilj i u čemu ću se novom oprobati dok sam ovde. Prvih 6 meseci u Americi bilo je izuzetno naporno, ali i vredno. Ne mogu dočarati koliko sam neprocenjivih momenata proživela ovde, koliko sam dobrih ljudi upoznala, koliko sam se puta smejala do suza… Svaka nova osoba koju sam upoznala oterala je jedan od mojih strahova. Neizmerno sam zahvalna na svemu što sam imala priliku da probam, vidim, iskusim i na svakoj osobi koju sam upoznala i zagrlila. Promenila se jesam, ali sam i dalje ona ista devojka iz Kuršumlije, koja voli leto i čokoladno mleko. A najviše od svega volim svoje ljude. Volim Kuršumliju i jug i jedva čekam da im se vratim.“

Ovo je bila Ivina priča. Ukoliko i ti želiš da nam ispričaš svoju (koja se ne mora nužno ticati neke razmene, već aktivizma i volonterizma generalno) bilo bi nam drago da je podeliš sa nama, te te tako pozivamo da nas kontaktiraš bilo putem komentara, dela #Pitajnas ili društvenih mreža. Takođe, klikom ovde možeš pročitati još jedno iskustvo s FLEX razmene i saznati šta je neophodno da bi se za istu prijavio/la. Ko zna, možda ćeš postati još sigurniji da li nešto slično želiš da iskusiš na svojoj koži.

Do sledećeg vrednog iskustva,

#čitamose!😉